О књизи: 2019 / Двадесет пута дневно - толико цигарета дозвољавам себи да попушим сваки дан - гледам са балкона у огромну кућу који заузима скоро половину зида куће наспрам плаката, а ја замишљам да је тамо, иза ове тканине, посмеђене од времена и градске чађи, и фасаде од прљаве цигле иза њега мој следећи и овај пут последњи стан. Две светлокосе жене се радосно осмехују са избледеле рекламе: млада пуна жена у белом медицинском мантилу и једна старија - седа, добродушна и срећна. Испод, зеленим китњастим словима, налази се назив: „Еденски врт“ и телефонски број који треба да позовете да бисте били у њиховом срећном друштву. Нисам звао. Али једног дана, пролазећи поред главног улаза, погледао сам унутра. Уместо слатке младе плавуше за пултом, била је стара и мршава Мексиканка са дугим разнобојним ноктима. Не дижући одмах поглед са телефона, љутито је питала зашто сам дођавола заборавила овде? Нисам нашао одговор.